Sećaš li se

Sećaš li se,

Sećam se te zimske večeri kada smo se prvi put sreli. Ti si mi izgledala kao izgubljeno štene, tražeći svog vlasnika s očajničkim pogledom. Tvoje oči su bile tužne, gledale su oko sebe rezignirano, kao ptica s polomljenim krilima koja nikada ne poleće. Bio si mi nedostižan, bez obzira na trud. Činilo se da nikada neću privući tvoju pažnju.

Ipak, sudbina je umešala prste, i nakon nekoliko susreta postala si pristupačnija. Razumeo sam da si prošla kroz teške trenutke i da ćeš mi vremenom otvoriti svoju dušu. Postepeno si mi otkrivala delove svog teškog života.

Život donosi razne izazove, ali tvoja hrabrost me je oduševila. Vezivao sam se za tebe sve više svakim danom. Znao sam da te volim, da su te niti ljubavi postale neraskidive. Trebao sam te, svaki dan sve više.

Jednog dana si mi priznala ljubav, što je bila najlepša muzika za moje uši. Bio je to lek za napaćenu dušu, jer i ja sam bio bolestan, željan ljubavi i pažnje. Kroz pesme i priče, bežao sam od stvarnosti, ali ti si ušla u moj život kao sunce, osvetlila tamnu sobu i proširila vidike pšeničnih polja i planina.

Kada si ostala sa mnom, soba nikada nije bila hladna. Obožavao sam tvoj glas, tvoj crvkut kao ptičica. Voleo sam i tvoje svađe, jer su tvoje oči tada sijale vatrom. Volim te čak i kad se ljutiš, jer znam da nisam sam i da si uz mene.

Ne mogu zamisliti život bez tebe. Hvala ti na ljubavi i podršci svih ovih godina. Hvala ti što si bila uz mene u padovima i uspesima, u ljutnji i maštovitim trenucima. Ti si moja snaga, moj oslonac.

Hvala ti, ljubavi.

Siniša Stamenković