VOZ SMRTI, KRVAVI MAKS, BEKSTVO
VOZ SMRTI, KRVAVI MAKS, BEKSTVO
Iz ljute Hercegovine, iz Livna se slio crni bes zatamnivši zemlju i nebo. Uselio se i u duše naših komšija Hrvata, gde god da su bili… Ili nikada nije ni izlazio, možda je uvek i stanovao u njima, čekajuće priliku da se oslobodi…
U početku koljači iz Hercegovine su bili najgori. Potom se nije moglo raspoznati ko je gori. Kao da se koljač sa koljačem takmičio nad Srbima, a ko god da se usudio da im se usprotivi, da moli ili pokuša da spasi Srbina, Jevreja, Roma ubijen je sa njima. Na jamama, u crkvama, selima, kaldrmama gradskim…
Koljači su dobro slušali naredbe svoga poglavnika Ante Pavelića i Mileta Budaka, da Srbe treba proterati, pokatoličini ili pobiti.
Ime mi je Đuro, Baninac sam, seljak. Previše sam vezan za zemlju da bih otišao sa nje, možda su mi zato sada ruke vezane... Žandari me odvode ustašama. Pokušali su da me muče, stali da mi čupaju brkove, no komšinica koja im je bila zabava, a koja me je volela ih je molila da to ne rade.
Kada su me ustaše preuzele, jedan od njih mi se obratio:“Hoćeš li na rad? Mada vi, Srbi, ne volite baš da radite, više volite da lenčarite, i pijete krv Hrvatima… Pa znaš šta, više nećete piti sa izvora hrvatskog, jesti hranu sa njiva hrvatskih, zagađivati ovo lepo, Hrvatsko nebo! U voz sa njim!“
U vagonu voza muškarci, starci, mladići, oni koji još neznaju šta je mladost… Svi nagurani kao marva.
Neko je progovorio, hrapavim, plašljivim glasom:“Gde nas to vode?“
Odlučan glas mu je odgovorio:“Šta misliš gde, u Jasenovac, na rad u logor.“
Jedan dečak, i njegov nevin glas mu je odgovorio:“Nije to radni logor, jedan čovek nam je pričao iz Pakraca, i ja sam odatle, da je to logor smrti!“
„Ćuti dečače iz Pakraca!“, prolomio se ljutiti i odlučni glas mladićev,“Šta ti znaš, klipane! Šta god da je nek se svrši… Dosta mi je više da me progone!“
Više niko nije progovorio. Bilo je tu Srba sa Banije, Korduna, Like, Slavonije, Hercegovine, Bosne, odasvuda…
Voz je stao. Miris mokraće, miris znoja… Očaj ljudi koji su žedni i gladni. Mnogi su već na kolenima, malaksali.
Otvorila su se vrata vagona.
„Marvo, izlazite napolje!“
„Gledaj ih, i u vagonima pogane i smrde! Ali neće još dugo…“
U koloni smo, pod pratnjom ustaša. Rugaju nam se, vređaju, tuku, spotiču nas…
Stigli smo do kapije logora Jasenovac. Na tren sam pogledao ka žici, jedan deo je bio otvoren. Mogao se provući kroz njega i neko ko je krupan i visok kao ja…
Ušli smo. Počeli su da nas raspoređuju. Odvojili su me u petu grupu, za rad na nasipima. Opet sam bio blizu otvora u žici. Gledao sam u slobodu sa jedne i u moju braću sa druge strane…
Video sam iz daljine kako se zlo približava, krvavo zlo. Odlučni koraci, nervozni pokreti, ludilo u očima. Nož u jednoj ruci, nož sa koga kaplje krv. Odelo koje je isprskano krvlju. Sa osmehom se obratio jednom od ustaša:“Ante, dobar si mi?“
„Jesam Makse… No, Vjekoslave“, znači to je on, Vjekoslav Maks Luburić,“Šta se radilo?“
„Klala se marva! Toliko je bilo da me svaka mišica na ruci boli.“
„Makse, je li istina da onaj Franjevac jede džigericu i druge organe ovih smrdljivaca?“
„Da, istina je Ante, istina je. Kažem ja njenu:“Svešteniče, kolji, ali ne budi proždrljiv, zagađeno je to meso…“
Smeh, smeh Maksa i Ante… I moje telo koje prolazi kroz žicu… Bežim, trčim kao lud, a u glavi odzvanjaju reči Maksa o tom svešteniku što jede ljudsko meso, i njihov smeh… Pakao, pakao koji guta Srbe, Jevreje, Rome… Najviše nas Srbe.
Sam Satana bodri svoju decu, ustaše, da budu što gnusniji i svirepiji u lovu i ubijanju nevinih ljudi!
Bežim kroz njive, vlažnom zemljom… Stigao sam do pruge kojom prolaze vozovi smrti, prešao sam je, i trčim ka livadama i šumi u daljini.
Ne, neću ni u partizane ni u četnike, boriću se sam, i nikada neću zaboraviti dečaka iz Pakraca, hrapav glas, odlučan glas, besan glas mladićev, kolonu i postrojene ljude pred monstrumima, koje čeka smrt! Nikada!
Igor Tintor
Podeli ovu Objavu:
Povezani Postovi
UVOD
Ovo delo je posvećeno svim žrtvama fašističke tvorevine, Nezavisne Države Hrvatske,
sa posebnim osvrtom na masovne zločine nad srpskim stanovništvom u periodu prve dve godine postojanja tog zločinačkog režima za čije vreme je na stotine hiljada dece, žena i muškaraca proterano, na najzverskiji način pobijeno u logorima širom te fašističke tvorevine, i pokatoličeno.
Delo je nastalo na osnovu svedočanstava preživelih, na osnovu potvrđenih istorijskih činjenica, sagledano iz ugla žrtava, krvnika, uključujući i poslednje trenutke onih koji su skončavali u jamama, logorima, svojim selima, gradovima, kućama, njivama ubijani od strane svojih dotadašnjih komšija hrvatske nacionalnosti.
Dok sam čitao dokumentaciju o zverstvima počinjenim nad Srbima, Jevrejima, Romima, malobrojnim Hrvatima i drugim nacionalnostima koji su odbili da služe fašističkom režimu, uz svedočanstva preživelih članova i moje porodice i mnogih drugih porodica, mogu da kažem da sam u potpunosti svestan obima nezabeleženog zločina u istoriji čovečanstva nad mojim, srpskim narodom na
prostoru današnje Republike Hrvatske, Bosne i Hercegovine, delova Vojvodine pod okupacijom hrvatskog fašističkog režima.
Jedna istorijska činjenica je najezivija. Na prostorima tadašnje Nezavisne Države Hrvatske postojali su logori za istrebljene dece, kao i plan koji je delimično ostvaren, da se trideset hiljada dece istrebi, pobije. Petnaest hiljada dečaka i devojčica je ubijeno od noža, gladi, torture…
Zašto sam napisao ovo delo? Moj narod ima kratko pamćenje. Nadam se da će i ovo delo pomoći da se Srbi sećaju, da poštujemo naše žrtve, i ne dozvolimo da se ikada ovako nešto ponovi. A dozvolili smo i zločine i najveće etničko čišćenje posle drugog svetskog rata našeg naroda u „Bljesku“ i „Oluji“, od strane Hrvata 1995. godine.
Samo jedno imam da Vam poručim čitaoci. Ne svetimo se nikada ali pamtimo zauvek.
Igor Tintor
Video prezentacija posta nije dostupna.
-
Komentari za ovaj post nisu dostupni.