Tužba

Znači, ne može, govorio je Radivoj,gužvajući i na pola lomeći pohabani crni šešir.

Ne može, odgovori čovek iza stola I žurno pokupi neke hartije da prozove: - Sledeći!...

U vas sam se gospodine doktore; najvećma uzdo. Svi kažu: - Uzmi Auera, advokat je na glasu.

I ja poslušah. Šta cad? Kažete nema dokaza! A zar bi se ja (vako star i bolestan) u grad zaputio laži radi.

Zar bi se ja ovde s vama, izvinite za izraz, zamlaćivo.

Čovek ponovo sede, rešen da istera. „svoju pravdu“. Lice mu je crvenkasto, oči upaljene, čini se svaki čas će zaplakati,

Ogrnut je dugom opaklijom, postavljenom jagnjećakom, na nogama klompe. Oči, što od toplote, što od uzbzđenja, plamte nekim nezdravi žarom, umesto trepavica crvenkaste ivice.

Od očiju sam obolio onog rata. U vojsku nisam "teo; za Švabu da se borim nisam "teo. Tad smo pod Franju spadali. Kuvali su mi, u kući, koren ·neke trave, kaže nije opasno, tek tolko da se obmane
onaj švapski doktor, tim čajem sam oči ispiro, ; dva puta dnevno, umalo, ne oslepi.

Advokat ga gleda i kao da i sam ne zna gde su počeci i krajevi seljačke nevolje, ćuti jedan tren. Radivoju se učini da bi baš sad dok ovako premišlja mogao da ga nagovori da napiše tu, 3a. njega, tako važnu tužbu.

Šešir jednako premeće (šta mi bi da ga, jutros, uzmem, lepo meni baba kaže uzmi šubaru, ladno je a ja "ko velim, u grad idem,

Gužva Radivoj svoj „dokaz elegancije“ i sad potpuno rešen da istera stvar na čistinu; obraća se daktilografkinji:

Vi, gospođice, niste sve čuli, nešto ste danas zadocnili. Šta ćete2 Muž, deca, razumem ja to. Sve ću ja Bama po redu ispričati, ko i gospon doktoru. Školovana ste žena. Pa iako niste, na
priliku advokat, ca šnjim radite, razumećete.

· Smeška se šeretski: Narod kaže „ako nisam umovo, kroz plot sam virio“.

Kad sam onog jutra u Rumu na vašar pošo, ni sanjo nisam da ću svoje novce preko suda tražiti. A da je prvi put, nije. Potrefilo me još jedared.

"Ima otad pet, šest godina, samo tad. nisam išo sudom, mali novci, mala šteta.

Idem ja tako i gledim, opanke tražim, kad jedan zvrndov, može mu biti tako sedamnaest godina,preda me:

Šta vi, dejka, kaže, tražite?

Kažem ja njemu, da opanke za sebe i babu potrebujem (sin mi cipele šalje za malo svečanije prilike, nisu neke, jedva nogu uvučem u nji, al opet ne moram da kupim.

On je za vratara stao, u Topoli i tako lepo mu. Koga "oće pusti, koga neće, neće.
Čak ni meni nije dao unutra. - Ovo je, kaže, meni na poverenje dato. To je društvena svojina kaže, besposlenima je strogo zabranjeno, tako i piše, i nemam ja tu šta da: se bunim).

Elem, natovrzo se zvrndov: Ja ću vas, dejka, odvesti i ja opanke potrebujem.

Sad ja njega i ne pitam šta ćedu mu. Vidim građanski se nosi, al ne sumnjam. Sve on mene tako voda, nekim pokrajnim stazama. A ja ko da sam bunike .jeo, sve za njim.

Kaže: - Dejka, opanci su zdravo skupi. - Ima, dejka, kažem ja, pobrino se dejka; za sebe i babu, a i Stoji moram kupiti, kravu nam svako jutro muze, ja to nekako nikad nisam volo da radim, a baba ko baba, onejačila,

'I tako, dok ja razmišljam, kako ću. Stoju iznenaditi, pogledim oko sebe, ni opanaka, ni zvrndova, a bome ni moje kese s novci. Progutam to nekako. Sam pao sam se ubio.

Kući se vratim natmuren.

S vrata grmnem:

Nove opanke oćeš. Znaš li pošto су? Miliš po kući, milila do veka,dabogda, a opanke potrebuješ. U čarapama ima otsad da ideš.

Moja je baba srca meka, ko svaka ženska, poče plakati:

Ja ću kod sina u Topolu, veli. Ceo vek me zabadava kinjiš. Opanke tražila nisam. Stare ću otkovati, pa idem. A ti rajtaj, kad ujutru ustaneš, svom pokojnom dedi.

- Idi, idi, nastavljam ja, tamo se za te otimadu, izvinte na izrazu, ko za usran štap.

Ciknu ona, taku je nikad nisam ni vido, ražljuti se i ode.

Sedila je tako tri nedelje, deci čarape i rukavice oštrikala, pa ajd, kući. Obradovo se ja, al ništ ne govorim. Mi smo Štrce opaki, taki nam je i otac bio. A Štrce nas zovu nako iz inata u selu,
što nam je, što no kažu „špicnamen“. Ja se na to
nikad ljutio nisam, jer sam momak na glasu bio, i ko velim koga je taj „namen“ još nagrdio. Rada se ne bojim. Pismen sam, a i po Beogradu znam odati.

Pre dve godine izgubim Sokinu adresu. U Beograd moram doktoru.

Kaže meni Lala – Vasa, a on je jedared bio: - samo od stanice ravno, ulica je široka, neš pogrešitti. Drugi sokak levo, pa jal treća, jal četvrta kuća, ima „koket – fenjster“. Tu Soka furtom sedi. Šta će besposlena sedi, gledi Narod.

Kući lako nađem, al nema Soke.

Ja okrenem vikati: „Soko, o Soko“

Kad, evo je na prozor. Razmiče store, al nikako ne veruje da sam ja. Sce se nešto čudi. - Šta se čudiš, kažem ja? Znao sam ja da ću te naći. Doktoru odemo zajedno. I taj poso obavimo i što se kaže okončamo. Al di sam sad, recite vi meni? Zar ovome suda nema?

Da su novci manji be bih ja njega ni tražio, al ovako da oprostim ne mogu. Kaže meni moja baba, a ja nju ne slišam: U Lale – Vase dobar konj. Lako ćete se pogoditi, a i tu je uz kuću, narav mu znadeš.

Nisi ti više za besnog konja. Jadan si mi ti džambas. E, da vidiš da jesam, za besnog i još bešnjeg, nego što misliš. Kajase iz ruku neću pustiti do smrti. Vidra je ostarila, al ne dam je na klanicu. Pošteno je služila dvadeset godina. Asana sam moro prodati. Arum je bio. Tako ja razmišljam, kupiću u Rumi, na vašaru, najboljeg konja. To će mi računam biti poslednji. Taj će me i do groblja odvući.

Obilazim tako, gledim. Na jednom mestu gužva. Priđem bliže. Narod ko narod: zaviruje, opipava, gledi zube. Gazda fali.

Ne moraš ti meni faliti. Vidim ja dobrog konja, poznam iz daleka.

Al on ne da samo jednog, oće i konja i kobilu da proda.

Sad ja dvoumim: - Dvoje mi ne trebadu. Ionako Vidru badava hranim.

Kad u taj par naiđe – ON: Čika Radivoje.

Kaže: - Konji su lepi. Šteta je propustiti priliku. Ja bi, kaže, uzo ovog jednog, al pri sebi nema para. Čoveka poznam i oca mu pokojnog, iz susednog sela. Gazdaški je sin! Računam što da mu ne učinim. Konja ću platiti, pa kad bude imo, daće, svjedno i novci stoje za badava. Vako ćemo oba doći do konja. Potreban mu je (a i neću mu valda, ja konja raniti i timariti).

Ja se vojim okrenem kući.

U petak dođu on i žena, donesu prvu ratu, tako smo se dogovorili.

Kroz tri nedelje donesu drugu ratu, posede, popiju malo vina, nareže baba šunke i tu se baš lepo izrazgovaramo o koje čemu.

Snebivaju se oni, pa kažu: - ti ćeš nas, veli čika Radivoje, pričekati jedno mesec dana, dok seno ne platimo.

Čeko ja jedan mesec, dva, tri. Poručivo. A jok!

Nešto s babom govorim: - Da nisu bolesni?...

Juče, po ovom kijametu pođe.. Oni me vilama napadnu: - Marš, kaže, iz avlije, koji konj i koje pare, mrcino izlapela.

Jedva uteko.

I sad, vi meni, gospon doktore, kažete, da tu suda ne mož biti, jer nema dokaza. A da sam ja teo štogod lagati, ja bi vam reko da on nije ni one dve rate dao.

E sad vi pa pitate što nisam na priznanicu pare dao. Makar šta, nisam ja, na priliku, Narodna Banka.

Vera Arsenović