Opanci

OPANCI

Potomak sam opanaka, dva para opančića izuvena i ostavljena negde na kaldrmi. Seobe, usud svih vremena, menjaju suštinu življenja. Potrage za novim stazama, malo želja kad se stvarnosti pogleda u oči.

Varošice, gradovi, stecišta onih što ostaviše plugove, volove, motike, srpove. Napušteno selo.

Zaboli me kad neko iz oholosti drugom kaže: "Seljačino". Taj neko je prostak koji pljuje po svom poreklu. Što je seljak manje vredan? Gledamo u njegove darove težačkim radom stečene. Ko nam daje pravo da ga omalovažavamo? Naši kompleksi i uobraženi stavovi, kako smo olako preskočili svoja porekla, sa prezirom ih odbacili.

A selo je žilavo, mudro, selo diše, širi ruke.

O selu i impulsu kojim zrači, ima pravo da piše samo onaj ko je osetio život u njemu. Onaj koji se bori da ono živi.

Razmaženi smo, da li možete zamisliti život bez stuje? Seljak to može.

Setimo ih se, gde nam je spremnost da im pružimo ruku, da im se divimo. Najlakše je sebi dozvoliti i reći : "Seljačino".

Plišani vi, setite se vunenih čarapa, prsluka, kožuha. Svileni vi, setite se ognjišta, proje i kajmaka.

Dorasli nismo da u oči pogledamo seljaka.

Ovo je priča potomka, dva para opanaka.

Rada Jović