Pisac i reka, reka i pisac

Oči su ti zamišljene, daljina kraj pogleda ti se ne vidi. O čemu razmišljaš, za čim žudiš, gde ti duša sada plovi i za čim, pišče?

Možda za klasijem otetim, za šumama posečenim, za nekim kutkom koga nikada više, ili nikada ni nećeš videti, a samo je tvoje to parče raja za bekstvo od stvarnosti i ovakvoga života? Ne, ne beži se tebi, a ne stidi se, svačija duša ima svoju luku u koju bi uplovila da tamo ostane do kraja.

Ne, ne treba ti stotine strana da bi rekao ili svetu poručio i poučio ga. Ne razumi me pogrešno, veliko je umeće plesti delo velikoga obima. Ali ima i onih koji kroz minimum kažu sve što stotine stranica ne mogu. Snaga jedne rečenice je moćnija nekada od čitave biblioteke. Zato su i pesnici retka čeda, oni koji u stihu, strofi, ili pesmi na jednoj strani kažu sve što istinski žele. Slava i jednima, i drugima, i trećima, svima što zaista žele nešto da kažu, a što nije za jednokratnu upotrebu tržišta. To niko ko zaista stvara ne sme da čini. Da se pogrbi pod zahtevom tržišta.

Um i duša pišu, ne globalno selo potražnje. U takvome svetu se čitači ne vraćaju knjizi, njima samo treba količina da im popuni prazno vreme. Pisac nije onaj koji služi takvima ma koliko novca oni koji izdaju i oni koji čitaju su spremni da plate. NI JEDNA REČENICA ONOGA KO STVARA ISKRENO NEMA CENU I NE PRIPADA TRŽIŠTU, NITI LAŽNOME ČITAOCU.

Ne kažem nikome da smo mi što stvaramo posebne fele. Naprotiv, grešni smo i obični, prolazni i sujetni kao i svako biće ove planete. Samo što traženje i kopanje za istinom, da li odeveno u stilske skrivalice ili u direktnom udaru, traži celo biće, iscedi sve iz onoga ko piše nošen takvim ciljem.

Oni koji stvaraju da bi ih sažaljevali, da bi im se divili, da bi ih obožavali, da bi se obogatili, da bi psihički se pročistili, iz terapijskih pobuda, njima je mesto na policama kvantiteta. Kvalitet može da bude prisutan, ali uz takve i mnoge druge želje on je sveden na minimum minimuma.

Da li sam tragao za savršenstvom, doterivao svoja pisanija, prva, druga, treća, i bezbroj ruku? Ne. Nisam idealan, ne težim za onim što je nemoguće, jer mi smo ljudi, i svako je svoj put stvaranja započeo uz greške i bauljanje u zabludama. Samo što zablude ovoga uma nisu sakrivene, one su na svetlosti ove reke da bi ih čitali i da bi čitajući mogli da vide kako i gde i čemu je moje stvaranje putovalo i stremilo kroz neidealnost, greške i zablude.

Zvezda Jovana Jovanovića Zmaja osvetlila je reku, orao Đure Jakšića kruži nad nama i čuva nas i bori se sa nama za slobodu, mrtvo more Radoja Domanovića više to nije, ponosan je verujem, jer koliko god da se obale trude reka ovoga naroda je živa. More se otcepilo od nas... Pokondirene tikve su na obalama, hvala na tome i Jovanu Steriji Popoviću, Brankov rastanak i njegove svele grudi su i u ovim grudima. Ko još nije voleo? Ko nema ostvarenu ili neostvarenu ljubav koja je tamo negde, a zaista je u grudima ljubavi? Umetnost je znati ljubiti presvetle skute na čemu hvala i Lazi Kostiću. Ministri, ministarke, sumnjiva lica, opštinski činovnici, pohlepni rođaci, nestali pa opet pronađeni ali nepoželjni, tuđa dela za lažne doktorate, sve to i danas sija i očima Branislava Nušića. Grobnice plave i dalje se pune telima i dušama ovoga naroda, u nekoj od njih plovi i telo i delo Milana Rakića. Tamni vilajeti, proklete avlije, mostovi koji spajaju i razdvajaju, čuvaju istinu o ljudskim sudbinama, škrtice koje umiru u ludilu sopstvenog sebičluka, znakovi koji nam i u najvećoj magli daju smer, sve to i danas svetli i zatamnjuje, i danas postoji i preživljava se dok iz dubina ili negde oko nas lebdi duh Ive Andrića. Tako proterani, sabiti u voljenu reku, pod udarom sila nemilostivih, mnogi i tamo negde daleko, uz stalne seobe, borbe sa onima koji bi da nas pokore, da nas istrebe, živimo uz naš grad u prozi i poeziji Miloša Crnjanskog. Desanka Maksimović nas bajkom krvavom podseća ko smo, odakle smo, i šta smo dali i šta su nam otimali osvajači. Sa Milanom Lalićem lutamo ovom rekom kao šumom što je lutao izgubljeni borac, i mi se borimo da nađemo put i izlaz iz sopstvenih strahova, obmana uma, okruženi goničima. Da, neki od nas ne mogu više da podnesu nepravdu, gubitke, udarce sa svih strana, pandemijsku šok terapiju laži pa nas hvata besnilo, i u njemu je sa nama i delo i britak um Borislava Pekića. Dece je sve manje, samoća je pretegla i sebičnost pojedinca, ali još niču izdanci koji uz potok i cvet, uz ceo svet vole detinjstvo onako kako ga voli i Ljubivoje Ršumović, darujući večne stihove radosti onima koji su došli i dolaze. Šantićeva ljubav suzom se sliva niz naša lica, praznično veče mnogi proživljavaju sami sa sećanjima uz svoje ptice koje ih vole i pevaju im pesmu za sve usamljene duše. Rekom našom plovi drvo maleno o koje je obešen pesnik veliki i telom i duhom, a ona se negde budi dok mirisom osvaja i čisti otrov reke iako mi ne želimo da je budimo, oprosti nam što se probudila Miljkoviću, i znaj da teška i istinita reč i danas isto ubija i ubijaće. Naše je da se ne bojimo reči izgovorene ili napisane, njihovo je da pucaju, bese, dave, progone i zatvaraju. Drevni druidi, šume i reke koje se spajaju, obale koje su pune hrastova u kojima se uči, piše na kori drveta poezija, stiče se muškost, krepi um, i obogaćuje duša završili su kao drva za potpalu ili za skupoceni nameštaj, samo mi koji ronimo do dna vidimo ona debla što su svoj počinak i mir našla u dubinama. Ali ne možemo u truleži da pročitamo zapis naroda koji je nestao. Možda nas to podseća da se ne stvara da bi se posle rastanka sa telom ovenčalo vencem večne slave jer nijedna civilizacija ma koliko dugo opstala, ni jedan narod, ni jedna biblioteka, niti nagrada, ništa što ljudi stvore i dobiju ne može da odoli ruci i sudu vremena.

Koliko god da smo zatrovali ovaj svet, i vodu i vazduh, i zemlju ona će nas nadživeti i druga bića će moći što mi nećemo, da piju naš otrov, da udišu naše smrtne gasove, da žive na zemlji koja nama ljudima najviše služi za besomučno iskorišćavanje bez i trunke želje da se nešto od prirode čiji nismo gospodari već samo delovi, sačuva ili pročisti od naše pohlepe.

Da li su nas svetli stvaraoci sveta književnoga učili u svojim delima da je nama ova planeta data da je satiremo i da će nam se ona uvek davati iako bez milosti grabimo sve što nama ne pripada? Da li ljubav, saosećanje, rodoljublje, sećanje, ponos i stid još žive u nama? Da, kao što žive i svi stvaraoci koji su putem stotina stranica ili pesmom, jednom rečenicom, ili jednom rečju ostavili znakove pored svih puteva kojim mi hodamo danas. Ko to ne vidi? Ko bi da ih zaboravi, ili da prisvoji i otrgne od naroda? Elita sa obala. U reci? U reci gore naše oči i titraju ljubavlju nam duše i njihovim delima, i delima svih stvaralaca, iz svih epoha, pravaca i stilova koji mole silne i tiranine za pomilovanje nas, silnima prezrenih i gadnih, koji su goreli za istinu i padali u nemilosti raznih krvnika boreći se za nju.

Nije loše ovo moje pisanije pišče? Loše je i nepotrebno ako ne može da zbori jezikom istine. Trudim se, sa svim svojim manama da tragam za bar delom nje, nenašminkane, nedoterane, neobojene lažima i obmanama elite obalske.

Ako nađeš istinu pre mene? Pisanje istinsko ne poznaje zavist, ne pušta u sebe takvu niskost. Pokloniću ti se najvećim dubinama duše, čistoga srca i uma spremnoga i za tvoju i za svačiju istinu koja to zaista i jeste.

Igor Tintor

Pisac i reka, reka i pisac