P O K A J A Nj E
P O K A J A Nj E
XXIX
Oštrica sopstvene gluposti
kida lepotu trena,
vrsta presvučenog straha u tuposti
briše što želela je darovati sena.
Sena što drobi sve
dok lažem da mi je drago,
crnilo pada, moje su visine
dozivam nesreću usnulom nadom.
Nadom što slabost ne prašta
ne mari za bol što nanosi,
povrediti nevine ne propušta
sujetom ovaj bednik se ponosi.
Ponosi a sve otišlo je bestraga
nad grobljem snova srušenih
posut pepelom stiha mi draga
osećam bol, patnju odbačenih.
Odbačenih kojih se ne stidim
slični su oni meni,
kao i oni ništa iza sebe vredno ne vidim
iako uspomene i sećanja cedim.
Cedim, ni kapljicu podu ne darujem
suva ispucala zemlja
svet je u koji verujem
klica života koga nema!
Vetar šapuće uspavljujući svet
oči ne smem da sklopim
već kao zlikovac proklet
mučen savešću padalice brojim.
Brojim…
Sam sam kriv za sve
samoću prigrlio sam bestidno,
suze teku, brišem ih
glumeći surovost, perfidno!
Perfidno…
Prođi kroz mene mačem stvarnosti
smrtnu ranu zadaj srcu ovom,
ko god da si osvetniče pravedni
dozivam te posrnulošću svojom.
Trnje na glavu ovu stavi
klinove zabodi u dušu,
kao razbojnika me ostavi
razapetog na drumu u bespuću;
Lešinari neka se hrane…
Budi gluv, ne mari za pokajničke krike
ne žali mene bestidnoga,
daruj mi sve krvave slike
u njima da vratiš sina voljenoga,
daruješ svetu pesnika novo stvorenoga!
Šta imaš uzvišeni
od ovakvoga jadnika,
isuviše darovao si vremena
spomeniku pada i poroka!
Igor Tintor
Podeli ovu Objavu:
Povezani Postovi
ISKORAK U REFLEKSIVNU POEZIJU
Osvrt na spev „ Pokajanje “ književnika Igora Tintora
Ako je tačno da „bez kajanja nema oprostnika“ onda je, svakako,
da smrtno greši onaj koji grešan nije. U to nas uveravaju mnogi
filizofi, duhovnici i pesnici sveta.Na to nas nezaobilazno
upućuje i novo književno delo „Pokajanje“, autora Igora
Tintora. Iza ovog sledbenika pisane reči stoji pet objavljenih
knjiga pesama koje predstavljaju zavidan doprinos savremenoj
srpskoj poeziji, a i puno šire. Svojevremeno sam dao svoj osvrt
na njegovo poetsko stvaralaštvo i ukazao na posebna
odličija i individualističke crte koje nam je pesnik Igor
Tintor ponudio svojom poetskom aktivnošću.
To nije bila analiza i ocena Igorovog tvoričestva, već je to
bio lični pogled na neke specifičnosti i auhtonosti koje nam
nudi pesnik savremene generacije. Bila je to istovremeno i
preporuka budućem izdavaču i budućim čitaocima da imaju pred
sobom jednu formiranu i zrelu pesničku figuru.
Ta pesnička persona nudi nam još jedan izuzetno zanimljiv i
veoma neobičan spev koji je opravdano nazvao „Pokajanje“.
Ovo neveliko po opsegu delo, ali veliko po zamahu misli,
predstavlja veoma vidan i smeo iskorak u refleksivnu poeziju.
Zanimljivost ovog speva očitava se kako u sadržaju i izboru
teme tako i u samom pesničkom postupku.Koliko i u kojoj meri je
uspeo da približi lični izraz sa ličnim osećanjima verno će
nam dočarati strofa koja doslovce glasi:
„A ti svetice dvolična
nazdravi uz krvavo vino.
Osećam kletvu nepostojanja
kao i da me nije bilo.“
Ovaj pesnički ogled krije u sebi mnoštvo pitanja.Na neka od
njih je autor pokušao da da odgovor, ali će mnoga od njih ostati
bez odgovora.Kako skinuti „zemne okove“ i uzvisiti se do
milosti Svevišnjega? Da li je idol ljubavi suština bitisanja?
Ima li ljubav misteriozno poreklo? I na kraju:kako to da
veličamo ono o čemu ništa ne znamo?!
U jednoj strofi pesnik se pita:
„Ko si ti da misliš
u molitvama da će čuti te on,
ko si ti da poletiš u visine
dok pred tobom zjapi dno
E, ovde zapire još jedno pitanje: da li je naše „krho znanje“
kadro da prihvati stvarnost onakvu kakva jeste i da li je pesnik
moćan da sačuva moć i smisao reči čak i onda kada ljubav usahne?
Teško pitanje, zar ne! Ali evo Igorovog kratkog, jasnog i
jezgrovitog odgovora:
„Ne želim da se trujem sujetom tvojom
Ja, zemaljski rob
što stoji pred istinom svojom .“
Pesnik Igor Tintor mudro i nadasve iskreno plete ovaj spev i
na jedan vrlo fleksibilan način utkiva svoja lična
doživljavanja ideala ljubavi i neminovnosti
pokajanja, iako , i sam kaže da se svaki greh ne može okajati:
„ Nemoguće je pobeći od sebe
O, zar to ne osećaš ? “
Ni manastirska tišina ni odjek „manastirskih zvona“ ne
mogu upotpuniti prazninu kada se zgrada ljubavnih ideala
„sruši i u pepeo saspe“. Iza manastirskog mira i tišine čeka
nas ubojita samoća :
„Mi smo, veruj mi, prokleto isti
nikada nećemo pobediti sudbinu
što nam živote kida.“
To i jeste gola činjenica da smo mi samo onakvi kakvi jesmo:
puni taštine ,gordosti i sujete i da smo sve samlji i sve se više
sami od sebe udaljavamo i bivamo sami sebi stranci . Zato ovaj
spev pesnika Igora Tintora predstavlja jedan mali esej o velikoj
usamljenosti čoveka i ako obratimo pažnju na etičke elemente
ovog speva i sami ćemo se upitati kao što se upitao pesnik Igor
Tintor :
„ Da li reči umeju da progovore
jezikom neukaljane istine? “
A, ako bi posvetili pažnju esteckim postulatima nimalo nije
teško uočiti da Igor peva u produženom katrenu i da većima
stihova u spevu „Pokajanje“ imaju odličije epskog pevanja, iako
nam je poznato da je Igor Tintor po svojoj vokaciji isključivo
pesnik nostalgične lirike sa uverljivo toplim senzibilitetom.
Ovaj spev predstavlja jedan novi pesnikov izazov u sučeljavanju
sa samim sobom i sa novim vremenom, sa težnjom da na samo
sebi svojstven način napravi jedan iskorak u refleksivnu
poeziju. Koliko je taj izazov uspešan ostavićemo novim
naraštajima na proveru i overu.
A, što se tiče mojih ličnih pogleda i osvrta na ovaj spev
verujem, nijedan trud ne može da propadne, a najmanje trud koji je
Igor uložio u stvaranje ovog dela. Svemu tome treba da dodamo i
ovo: Sve jeste samo onako kako jeste, strašna presuda samoće,
koju nam pesnik Igor Tintor predočava i koji nas
upozorava da „beg u bespuće prošlosti“ neće nas dovesti ama
baš nigde!
Vasilije Goločevac književnik
Video prezentacija posta nije dostupna.
-
Komentari za ovaj post nisu dostupni.
