Gnezdo za majku i oca

Iz očnih duplji kulja svetlo

majko, ka tami ti putuje,

vidiš li, bez bola je prošlo

nesrećno, što sa nečistim druguje!

Oče, spokojom lice ozari

suze razgoni daleko, daleko,

za sudbu nam ne brini, ne mari

i nad nama bdije, i voli nas neko!

Ime mu, mili, ne znam

ali šapat milosti osećam,

verujte, ne klonite, ne posustajte!

Noć ova, nije večnost lutanja

dan će doći, i milost čekana

na krilima pravde, srcima biće kap nade!

Na krilima pravde, srcima biće kap nade

reč, iz visina nedokučivih smrtnicima,

zrak i inje, topline i pahulje pravde

zabeleće i nad vama, dragim mučenicima!

Ko darovao mi je dah?

Koga oči mi prvo spaziše?

Ko je razgonio sa puta mi srtah

kada sumnje i kušnje po duši mi gaziše?

Odgovor uklesan je u dobrim vam srcima!

Ne popusti vaša ljubav ni pred kricima

smrti i svih njenih varki, opsena;

Digli ste mi um i telo

odagnali crnilo, darovali čistotu, belo,

ruke nisu dale milo čedo gorkim senama!

Ruke nisu dale milo čedo gorkim senama!

Štit od ljubavi ste načinili,

očistili ste otrov što teko je venama

i sve boli, i sve muke od mene razgonili!

Sada, kada tamni oblaci pritisli su

živote nam, dom naš, sve naše,

sin gnezdo za vas je svio

i razgoni sve slutnje što vas plaše!

Vi, sad ste ptići moji

Orao ovaj se ne boji

nečistih i zlih!

Pero čini za vas čuda

i reč leti, za mir vaš, svuda!

Tamu i noć razgoni stih!

Tamu i noć razgoni stih

rima je grančice polegla,

stroha od besova uzdigla je svih

dušu vam, što je u dom nov legla!

Krila su mi svi naši dani

čistota ta snagu neslućenu nosi,

gospodar sam, u svetu ovih nemani

i udar visina im niskosti kosi!

Sklopi očo, mila majko,

spi dobri moj oče,

nek se snovi vaši jave ne boje!

Izlečiće čistota srca

jecaj što u vama grca,

bezbrižni usnite, dok anđeli poje!

Bezbrižni usnite, dok anđeli poje

daleko iznad zemaljskih nepravdi i muka,

zaslužili ste ovaj mir, vas dvoje

Božija vas blaži i miluje ruka!

Stražarim, oči ove i noći i danu prkose

čuvam svetost vaših udaha i izdaha,

hraneći vas suzama što pesme mi donose

blažeći vam nemire pesmom mesečevog daha!

I kada nisam sa vama,

u dom neće kročiti tama

niti će vas zlo ljudsko dotaći!

U grudima je žar večnosti,

u delima plam bezgrešnosti!

Ko god da si, moraš uzmaći!

Ko god da si, moraš uzmaći

očni joj vid nećeš uzeti,

ko god da si, nemožeš dotaći

bol u njegovoj nežnoj utrobi!

Krv boji plavo platno

kandže i kljun srce mi cepaju,

Sunce ti crnilo zaslepi, zlatno

niskosti ti u ponore padaju!

Pobede dah nije konačan

znam, smrtan sam

ali uzmaći nipretkim neću!

Padam, dižem se, snagu novu budim!

Ne, nemam prava da kome god, sudim!

Samo me krila ljubavi pokreću!

Samo me krila ljubavi pokreću

a to „samo“, čistota je u vama,

i kada zablude ka porinuću kreću

spas je uvek tu, voljeni, u vama!

Ko i najviše se vine

nekada ume da se strmoglavi,

ali ptica ova nebrine

neće uzmaći kad slabost se javi!

Gledam vas, sklopili ste oči mora

Kružim nad vama, daleko još je zora

još gospodari crnilo, i aveti mračne!

Čekam, osluškujem, dolazak im predosećam

pretnje i mržnju, urlik i bes im osećam

ali su to utvare, samotne i plačne!

Ali su to utvare, samotne i plačne

priviđenja, bez spokoja i doma,

u ove časove tmurne i kasne

žao mi je večnog duše im loma!

Sveća gori, u očima milosti je vatra,

u blatu ovoga sveta bauljate jadni,

sudbinu vam duše pad satka

duhovi napaćeni, milosti gladni!

Mir visina voljenih ne narušavajte

putem vašim koračajte, ne zastanite

drage mi sada san miluje!

Toplina ih je oblila,

Nežnost srca zavila,

spokoj nad njima stoluje!

Spokoj nad njima stoluje,

poda njima rasule se grančice,

sinovljeve su misli sletele

da spuste tiho, borove iglice.

Gledaju mi oči suzne

dve usnile, najdraže duše…

Zašto me more slutnje tužne?

Zašto me i u miru svetom, nemiri guše?

Sve je prolazno, neko reče

i ovo već ističe nam veče,

dan rastanka se bliži…

„Neverniče!“, ljutnja me prenu,

nada mi, ka veri krenu…

Zašto zrna vremena i dalje klize!?

10.

Zašto zrna vremena i dalje klize?!

Let mi na pitanje odgovora nema,

neznanje mi u nedokučivu tajnu sklizne

umorna mi glava pade, da drema.

„Otvori oči!“, budnost me prenu

u njima se ogledate vi, jedini,

shatih da u beskraja trenu

dovoljno je što ste spokojni!

Bolest što nagriza nam tela

kroji nam teška, rastanka odela!

Kako da tkača zaustavim!?

Tako ste nežni, umorni, krhi,

osećam dah prolaznosti, i šum smrti

Ne dam, ne mogu da vas njoj prepustim!

11.

Ne dam, ne moga da vas njoj prepustim!

Pitam li se ja tu išta,

Ona ne traži da joj dam ili dopustim

ni ovo gnezdo ne može joj ništa!

Dah me njen sledi,

ali noćas naš je svet mimoišla,

mada znam, doći će, i žile mi ledi

bar večeras po nekog drugog je otišla!

Sebična, bezosećajna hulja?

Ne, čedo majka želi zauvek da ljulja

u naručiju toplom, kolevci srca;

Otac bi čedo da dugo prati

dok se grana i lista,

i čedo ima pravo da za njih kuca!

12.

I čedo ima pravo da za njih kuca!

Dom da im svetli spokojom,

oko roditelja da ponosom svetluca

dok ptić im raste u delu časnom!

Ptić ovaj sada je gospodar visina

dok roditelji posrću i kopne,

novi ptići nisu očiju im radost i istina,

samo čedo može : „Volim vas!“, da im šapne.

U ogledalu budućih dana

krila su puna bolnih rana…

Starost gazi sve nas!;

Kruže predosećanja i kraja aveti,

životom smo blaženi ali i prokleti;

Jači od ljubavi starosti je glas!

13.

Jači od ljubavi, starosti je glas!

Majko, oče, klizite,

znam da moraću rastavit se od vas

koliko god krili, nesvesno to mi priznate!

Gnezdo, digao sam na steni suroj

ljudska ruka ne može ga dotaći,

želim, ali ne mogu uteći sudbi surovoj

gde god da smo, ona će nas pronaći!

Kažu da red mora da se poštuje,

starost prva sa rakom druguje

i šta tu ptić vaš može, kako da pomogne?!

Krila su mi malena, sputana,

moć vidovitosti iz oko iščupana!;

Koliko još, dok vas se ne domogne?

14.

Koliko još, dok vas se ne domogne?

Ne, ne želim više misli te u umu,

zajedno smo, koliko god da još traje

ptić vaš spušta se na polja, u šumu;

Još koju grančicu da ubere

da ispuni gnezdo za vas,

cvet što vida duše da bere

dok god jutro budi vaš glas!

Kandže paraju beskrajno plavetnilo,

slećem vam na um i telo

ne budeći, ne dirajući san.

Nad gnezdom, krila sam spustio,

i više ništa nebih izustio

do da čekam da probudi vas dan!

15.

Iz očnih duplji kulja svetlo

majko, ka tami ti putuje,

vidiš li, bez bola je prošlo

nesrećno, što sa nečistim druguje!

Oče, spokojom lice ozari

suze razgoni, daleko, daleko…

za sudbu nam ne brini, ne mari

i nad vama bdije, i voli nas neko!

Ime mu, mili znate

šapat milosti osećate,

verujte, ne klonite, ne posustajte!

Noć, nije večnost lutanja,

u gnezdu duše mi šaputanja

i kada sumnja drobi, ne odustajte!

Igor Tintor

Gnezdo za majku i oca