Ostrvo užasa
Početkom avgusta 1941. godine mene, Jakova, stanovnika grada Zagreba ustaše su na ulici ispred moje zgrade pokupili i strpali u kamion koji je već bio pun muškaraca, Jevreja.
Lovili su nas Hrvati bezumno. Već po uspostavljanju njihove vlasti proglašeni smo za nižu rasu, za narod koji treba istrebiti. Malo je nas sa Zagrebačke železničke stanice transportovano u neki od nemačkih logora. Većina je slata ka gradu Gospiću pa dalje, kako su nas ustaše raspoređivale. Svi smo morali da nosimo Davidovu zvezdu, a nismo smeli da idemo ulicom, da ulazimo u mnoge radnje niti da pričamo sa našim komšijama, Hrvatima. A i mnogi od njih to nam više nisu ni bili. Mnogi su špijunirali za ustaše, prijavljivali nas, vređali, ili sa visine, nemo prolazili pokraj nas kao da smo kuga, a ne ljudi.
Prve Jevreje su pokupili iz logora „Danice“, sto šezdeset i pet omladinaca. Niko ne zna gde su završili. Čuli smo samo glasine da su transportovani u Gospić pa potom u Čaćić Dolac na rad.
Vagon za marvu je pun. Teško se diše. Starci se mole, mladi ćute, a dečaci plaču. Oko podneva vagoni puni mog naroda i Srba su krenuli. Dugo i mučno putovanje… Stigli smo pred veče u sabiralište na železničkoj stanici u Gospiću. Tako su ga zvale ustaše koje su nas potom kamionima sproveli do kaznionice Okružnog suda. U njoj smo trebali samo da prespavamo.
Od jauka prebijenih ljudi, od krika onih koje su mučili, u dvorištu kaznione zbijeni, bila je prepuna ljudi, niko nije mogao da spava. Jutro je brzo došlo. Olakšanje u meni što napuštamo ovo strašno mesto….
Opet u kamione, u vagone za marvu pa u Karlobag. Tako nam je rekao jedan ustaša kome je Isak, starac, dao zlatni sat, jedino što je još imao vredno na sebi da bi saznao gde ćemo.
Oko podneva smo stigli u Karlobag. Odmah su nas kamionima dovezli do mora. Tamo su nas ukrcali u brodove za prevoz peska. Videli smo žene i decu, Srbe, kako i njih trpaju u brodove.
„Teraj tu stoku na ostrvo!“, razlegao se glas jednoga ustaše.
Plavo more, i čisto okupanom suncem nebo. Nas preko stotinu je bilo okruženo ustašama. Gledali su nas i ćutke nam se smejali. Da sam samo mogao tada znati zašto…
Nedugo posle njihovog smejanja uhvatili su Isaka i bacili ga u more.
„Plivaj stari, samo plivaj i stići ćeš nas!“
Opet smeh, kikot koji nalikuje smehu hijena. Do ostrva Pag, tako se zvalo naše odredište, polovina nas je završila u moru. Još sam živ ali kao i da nisam. Vera u ljude, u čovečnost, u meni je umrla.
Po dolasku na ostrvo, peške, pod pratnjom novih ustaša stigli smo do logora koga su oni zvali „Slana“. Okružen snopom bodljikave žice, sa tri barake, pod suncem koje je peklo i kamenjem ličilo mi je na groblje na kome ćemo svi u mukama skončati.
Smešteni smo u treću baraku. Tamo mi je rekao jedan mladić da su ga gradili prvi od našega naroda koji su dovedeni na ovo ostrvo. Spavao sam na podu, kreveta nije bilo.
Ujutro, to će raditi svakoga jutra, su nas terali da nosimo vodu iz jedne uvale gde se slatka voda mešala sa slanom, morskom. To smo i pili, osim malo lipovog čaja, svakoga jutra. Jeli smo i malo krompir supe sa par zrna graška za ručak. Retko ko je dobijao pakete hrane, a još ređe bi stizalo po koje pismo. Ustaše su nam rekle da smo srećni jer u srpskom delu logora nema ni pisama, ni ovoliko mesta, a kamo li paketa hrane.
Svaki dan su stizali novi logoraši. Da, to smo bili, logoraši. I svaki dan je odlazila veća grupa koja se nije vraćala. Slutili smo, ali sudbinu im nismo mogli znati. Radili smo ceo dan na završetku logora, na putu koji će spojiti logor „Slanu“ sa „Metajnom“. Ko god da je pao od iscrpljenosti, a da nije mogao da ustane ustaše su ga tukle do smrti, za primer i opomenu nama.
Petnaestog dana u mesecu stigla je do nas užasna vest. Širila se brzinom munje po logoru.
Jedna grupa logoraša koja je određena da ide po vodu čula je kako su se njihovi čuvari hvalili. Mladić koji je ležao pored mene, David, ispričao mi je nešto jezivo.
„Ustaše, dok su naši zahvatali vodu, pričali su kako su prošle noći iz logora za Srbe izveli oko četristo logoraša, a iz logora za decu i žene još gotovo tri stotine njih. Vodili su ih po noći sve dok nisu naišli na zemlju koja se mogla kopati. Onda su ih naterali da kopaju rovove neznajući da kopaju sebi grob. Kada su završili sa kopanjem ustaše su ih poklale. Jedan od njih se hvalio da mu je dnevnica po satu za klanje sto kuna. Nakon toga su otišli u susedno mesto i slavili njihov praznik. Bože, kakvi su ovo monstrumi! Jakove, šta nas čeka? Da možda svi ovi ljudi koji odlaze, a nevraćaju se ne skončavaju na isti i ovako užasan način?“
A Jakov je ćutao. Šta bih mu rekao? Ništa što bi ga smirilo. Ako sam i malo sumljao, sada znam da nas sve čeka smrt.
Posle dva dana od ove strašne priče i istine ujutro trećega dana, 18. avgusta uleteli su u našu baraku i izbacili sve nas napolje.
„Vodimo vas nazad za Karlobag. Slušajte naše vojnike i ništa vam se loše neće desiti.“
Lično nam se obratio zapovednik našeg logora. Na njegovom licu se čitao bes i panična žurba.
U koloni po dvojica, vezanih ruku, krenuli smo. Već u početku sam video da se nevraćamo već da idemo u suprotnom smeru od onoga kojim smo došli u ovo mesto užasa.
„Vodi ih ka Furnaži! Trpaj u brodove.“
Sunce nas je peklo, žeđ nas je morila. Ne znam ni sam koliko smo dugo tako hodali… Možda pola sata, možda sat… I vreme je ovde mrtvo.
Stigli smo do brodova. U dva broda su nas potrpali. Posle nekog vremena videli smo obrise Furnaže. Bila je to visoravan, još surovija nego Pag.
„Vezuj im noge i ruke!“, razlegao se glas starijeg ustaše.
Svima su vezali noge i ruke. Moj prijatelj iz barake me je suznih očiju pogledao. Pogled mu je govorio da je došao naš kraj ali i da se tim pogledom oprašta od mene. Klimnuo sam mu glavom.
Na nekim mestima plovila su naduta tela. To sam tek sada, vezanih nogu i ruku primetio. Leševi onih koji su pre nas dovedeni na ovo gubilište. Utroba mora je strašno mirisala na trulež mrtvih ljudi. Ni morsko dno ih nije htelo….
„Konopce oko glave! Brzo!“
Prebacili su nam konopce oko glava. Za svaki je bio vezan poveći kamen.
„Bacaj ih u more!“
Ustaše su poslušale komandu i stale da guraju ljude iz brodova u more. I mene je gurnuo onaj što je izdavao krvave naredbe.
Tonem u dubine, bez glasa, bez jauka. Užasu je došao kraj.
Igor Tintor
