Kap krvi u bezumlju

EVA: Ja i jesam nečujna za takve majmune kao što ste vi! I ubistvena! Ne bojte se, niste na mom spisku. No, da se pozdravim sa svojim starim prijateljem, lepim Adamom. Mada i više nije tako lep. Usne su mu natečene, oči plave zatvorene, obrazi nisu više dečije rumeni već nekako, reklo bi se, krvavi. A te divne ruke, ti predivni prsti što su milovali moju kosu, izlomljeni su. Patrljci… Eto Adame dođoh da ti prekratim muke. Da li si pročitao pismo?

ADAM (krkljajući): Da. Drago mi je što ćeš ti biti taj otrov što će mi presuditi. Zbog moje slepe ljubavi prema tebi mnogi su večeras stradali!

Izdaja tvoja trenutno te diže u nebesa. Ali što sada više letiš to će tvoj pad biti gori! Zbogom ljubavi! Ja znam za šta umirem! A znaš li ti zbog čega i radi koga?

EVA: Budalo glupa, ja ne umirem. Živeću još dugo. Takve kao ti moja će ruka na onaj svet marljivo slati. A ova četiri gospodina će tebe zakopati da u zemlji zauvek satruli tvoj duh pobune, i uspomene na tebe, veruj neće ni sekund duže od tvoga života trajati! Zbogom mučeniče! Eva skida kapu.Duga, smeđa kosa prosipa joj se po ramenima i leđima. Njene crne, ledene oči, samo na tren gledaju u vezanog Adama. Ruka u crnoj rukavici vadi pištolj. Lagano, Eva na njega stavlja prigušivač i nehajna, nišani. Adam uspravlja glavu.

ADAM: Za rumenu zoru slobode što jednog dana će svanuti! Za sunce što će jednoga dana obasjati moj narod, srećan i bez okova!

EVA (besno): Ućuti zauvek, prokletniče!

Brzo diže ruku Eva. Ispaljuje zrno smrti pravo u Adamovo srce. Glava njegova samo klonu. Eva prilazi Adamu. Učinilo joj se da sa male rane na glavi Adamove se slila jedna kap krvi i pala na tlo pod njenim nogama da bi obojila mali list jasena. A onda je čula nekoliko glasnih prasaka i osetila stravičan bol. Uhvatila se za grudi i pala na kolena pred mrtvim Adamom.

EVA: Šta to bi? I zašto je moje odelo umrljano krvlju? Čija je to krv? Čija?!

Igor Tintor

Kap krvi u bezumlju